Dugo najavljivan rekord beogradskog maratona je pao 22. aprila 2006. godine, a najzaslužniji za to je 38-godišnji kenijski atletičar Jafet Kosgei postigavši rezultat od 2:10:54'' ispunivši obećanje dato novinarima na press konferenciji uoči maratona.

 
Kosgei pred ciljem i novim rekordom

Po njegovim rečima, za njega se ova trka odvijala u idealnim uslovima, obzirom da je on rođen u gradu Eldoret, u blizini jezera Viktorija, izvorišta reke Nil, koji se nalazi praktično na Ekvatoru, gde je temperatura tropska, a sunce uvek prži iznad glave, a ne kao kod nas, krećući se od istoka ka zapadu. Najhladniji mesec u Keniji ima temperaturu od + 18 °C, tako da je beogradskih +19 °C bilo skoro idealno za trčanje maratona. Malo ga je začudila činjenica da maraton počinje tek u 10 h, jer se na većini drugih maratonskih trka startuje znatno ranije, između 6 i 8 h.

''Rođen sam u zemlji koja je u svetu poznata po maratonu, čak i susedna zemlja, Etiopija, koja je ne tako davno bila vodeća u toj disciplini, još iz vremena bosonogog Abebe Bekilea, savremenog antičkog junaka. U Keniji svi trče nezavisno od uzrasta, jer je to tradicionalan, nacionalni sport, kao fudbal u Srbiji. Jednostavno, na ulici se mogu videti stariji ljudi, ili deca, kako trče.

Tako sam i ja počeo, relativno kasno, sa 30 godina sam istrčao svoj prvi maraton.Po meni su to najbolje godine, jer se telo do tada pripremilo za maraton. Mnogi greše u ovoj proceni, pa počnu trčati najjače trke isuviše rano, kao mladi, tako da se telo zasiti već posle par godina obimnog treninga i maratonskih trka. Ja sam čekao pravo vreme, dok su neki moji priijatelji trčali manje poznate trke, i za malo novca, dotle  sam ja bio siguran u svoju odluku. 

Za kenijske trkače nije karakteristično da treniraju po klubovima, već trkači imaju lične trenere, koji su ujedno i njihovi menadžeri. Moj sadašnji trener je znatno je mlađi od mene, ali je školovan za svoj posao. Naši međusobni odnosi su jasno regulisani, a eventualni uspeh smatramo zajedničkim, kao i zarađen novac, koji delim sa njim.

Na ovom maratonu je ukupna nagrada, za pobedu i rekord, iznosila 11.000 eura. Pored finansijskog efekta su mi važni i rezultatski, pa su mi tako najdraže trke u karijeri  maratoni u Roterdamu i Tokiju, gde sam pobedio i ostvario dobre rezultate.

Sa radošću čekam povratak u Tokio, za čiji se maraton počinjem pripremati po povratku iz Beograda u Keniju. Kao neprijatno iskustvo mi je ostalo u sećanju prošlogodišnja maratonska trka u Italiji, gde me je velika hladnoća paralisala, a telo neprekidno slalo loše signale, pa nisam izdržao ni polovinu staze, pa su me ambulantna kola prevezla u bolnicu.Slično mi se dogodilo pre dve godine u Njujorku, ali sam na vreme primetio da neću moći dalje pa sam odustao.

 
Na Kalemegdanu

Dok trčim, ne osećam  neke brzinske ili taktičke probleme, već isključivo temperaturne, zbog hladnoće. Obzirom na moje iskustvo, mogu reći da ne postoji neka specijalna tajna ili recept za uspeh već, pre svega samodisciplina, koja se mora stalno razvijati, a kasnije povećavati stepen motivacije, koja potiče od nagrada ili novca.

U svakom slučaju svakodnevno treba napredovati povećanjem broja pretrčanih kilometara i ne sme se od toga odustajati. Takođe i to, da su spavanje i hrana, najvažniji za telo. Posle trke se odmaram u hotelskoj sobi, jer me bole listovi i pojedini bedreni mišići. Specifično za kenijske trkače je sposobnost da se brže oporavljaju od drugih, na sasvim prirodan način i bez masaže.

Kenijski trkači se međusobno dobro poznaju i druže se, što je od koristi prilikom odabira trka u svetu, kako se ne bi desilo da svi trčimo istu trku i neko ostane bez nagrade.

Što se tiče ishrane, omiljena hrana mi je integralni hleb koji se mesi i peče u kućnoj radinosti. U velikoj meri jedem i kuvani pirinač, dok od voća najviše voli mango, koga u Keniji ima u izobilju. Od salata najčešća i najomiljenija mi je salata od paradajza, koju jedem pre glavnog jela radi lakšeg varenja. Bio sam prilično iznenađen, za vreme boravka u hotelu, zašto su me svaki čas nudili kuvanim jajima, međutim, kasnije su mi objasnili da je u pitanju narodni običaj vezan za veliki nacionalni praznik ''Uskrs'', što je ujedno bio i razlog da nijedna prodavnica, muzej ili galerija nisu radili, pa sam bio uskraćen da vidim još od Beograda, kako bih iskoristio vreme koje mi se pružilo za šetnju, jer inače retko i nedovoljno šetam kada sam kod kuće. Kada sam u Eldoretu za tako nešto imam svega 15-tak minuta  dnevno.

Zbog prezauzetosti treningom i drugim obavezama, ja nedovoljno vremena provodim sa svojom porodicom. Moj radni dan počinje ustajanjem u 5 sati ujutro, kako bih uradio jutarnji trening i izbegao vrućinu, koja osvaja već oko 8 h, a na spavanje odlazim  najkasnije u 21 h, tako da je nedelja jedini dan kada ja neometano provodim vreme sa svojom porodicom i posećujem crkvu.

Rođen sam u mnogobrojnoj porodici, sa četiri sestre i četiri brata, od kojih sam ja najmlađi. Kasno sam se oženio i zbog toga sam imao dosta ''problema'' sa prijateljima i rodbinom koji su me sve češće pitala šta čekam? Konačno sam se oženio, u 33 godini i veoma sam srećan i od tada živim sa svojom suprugom u velikoj kući, sa velikom baštom i dvorištem, a koje sam stekao isključivo od trčanja maratona. Zatim su došla i deca. Najpre ćerka, koja sada ima 3 godine, a potom i sin, koji sada ima 4 meseca.Ćerka je već  iskazala afinitet prema brzom trčanju, pa je moram već sada usporavati. Pored njih, najveće zadovoljstvo su mi uređivanje velikog dvorišta i bašte s puno cveća.

Zahvaljujući trčanju sam proputovao dosta zemalja, premda vrlo malo afričkih, od kojih su mi neke čak i nepoznate. Boravak u Beogradu će mi biti u nezaboravnom sećanju, jer sam proveo nekoliko dana posle trke obilazeći ga, za razliku od drugih gradova u kojima sam trčao i gde sam sve vreme provodio u hotelskoj sobi do poletanja sa aerodroma.

Pogled sa Kalemagdana na Novi Beograd, čijim sam ulicama prethodnog dana trčao maraton, je nešto najlepše što će mi ostati u dugom sećanju. Sam Kalemegdan je sa svojim znamenitostima izuzetno upečatljivo mesto, koje sam morao ovekovečiti svojim foto aparatom. Iznenadio me je veliki broj vojnih objekata i eksponata na njemu kao i njegov istorijski značaj. Lep utisak o Beogradu je još jedan razlog više da ponovo dođem u Beograd.

Autor intervjua
Anita Jovanović