Psihološko-pedagoški aspekti rada sa decom u sportu

Dve decenije uspešne saradnje sa gospođom Bačanac mi daju za pravo da istaknem njen, pre svega human pristup u rešavanju problema sportista i trenera, primenjujući naučne principe i prateći savremena naučna dostignuća.

Njen stručni rad ''Psihološko pedagoški aspekti rada sa decom u sportu'' predstavlja riznicu znanja i iskustva, izuzetano interesantnu za svakog sportskog stručnjaka i pedagoga fizičke kulture, i ne samo njih.

Gospođa Bačanac je približila i pojasnila problematiku s kojom se u ovoj oblasti susreću sportski treneri i pedagozi fizičke kulture, dajući nemerljiv doprinos našoj sportsko-pedagoškoj praksi. Ono što ovaj rad posebno izdvaja od drugih je jednostavnost kojom približava, objašnjava i predlaže načine za rešavanje problema i fenomena iz ove oblasti.

Ovaj stručni rad je nastao u trenucima opšte društvene krize u kojoj su se sportski stručnjaci i pedagozi, nedovoljno podržanih od šire društvene zajednice, suočili s novim sportskih tehnologijama koje zahtevaju savremen pristup.

Novi trendovi u sportu su iznedrili i nove probleme, kao i potrebu za njihovim rešavanjem, a od naročite važnosti su oni koji se odnose na najmlađe sportiste.

Rad gospođe Bačanac je ponudio sportskim trenerima i pedagozima fizičke kulture ideje za njihovo rešavanje i mogućnost planiranja razvojnog puta mladih sportista i njihovog odnosa sa drugim sportistima, ali i trenerima i pedagozima.

Urednik

Sport je na marginama stručnog, naučnog i medijskog interesovanja kod nas. Jedan od razloga je i taj što nemamo definisanu filozofiju, pristup, ciljeve i zadatke dečijeg sporta, drugim rečima nije zakonski regulisan. Prisutna su dva filozofska pristupa dečijem sportu.

Jedan je kada dečiji sport posmatramo kroz model sporta odraslih i koji je definisan kroz sledeće stavove:

više, dalje, brže (citius, altius, fortius)
pobeda nije sve - ona je jedina stvar
deci se nameću standardi odraslih
cilj takmičenja je pobeda
uspeh = pobeda

Mr Ljubica Bačanac, psiholog u Republičkom zavodu za sport

Drugi je humanistički (čovečniji) pristup, koga karakterišu stavovi kao što su:

sport u službi optimalnog ličnog i socijalnog razvoja
sport u službi vaspitanja
cilj takmičenja - učenje o sebi, o drugima, uživanje u sportu.Takmičenje je sredstvo za vaspitanje
uspeh = borba za pobedu, ulaganje napora, svaki napredak u odnosu na raniji nivo

Povećano interesovanje za sport počinje tek 70-tih godina 20.veka, kada se počela poklanjati veća pažnja uočenim, mnogobrojnim problemima, dilemama i kontraverzama (zadaci, izbor i sporenja) koje sport nosi sa sobom (Dr.Gould, 1988)

osnovni razlozi, motivi za bavljenje sportom
razlozi zbog kojih deca napuštaju sport
uticaj takmičarskog stresa
kako pomoći mladim sportistima da se izbore sa takmičarskim stresom
uticaj i posledice sportskog takmičenja na psihološko zdravlje dece
strategija za razvijanje samopouzdanja
posledice pobede i poraza na mlade sportiste
šta se mladima sviđa, a šta ne u takmičarskom sportu
kakvi su uticaji odnosa roditelj -dete na uključivanje i uspeh u sportu

Početak bavljenja dece atletikom je od 5.godine života, dok u proseku počinju da se bave od 11.godine (Martens, 1988). Ovako rano započeto bavljenje sportom nameće potrebu za obrazovanjem nečega što se zove ''sportski trougao''.

Sportski trougao je pojednostavljeno govoreći naziv za ''timski rad'' predstavljen složenim interaktivnim odnosima na relaciji dete (sportista), trener, roditelj. On čini sasvim prirodnu logičnost u dečijem sportu i njegovom okruženju i ne može se izbeći.

Roditelji mogu imati povozitivan (povoljan) ili negativan (nepovoljan) uticaj na sportski razvoj svog deteta, kao i trener u ostalom. Roditelji bi morali da poznaju osnovne činjenice o dečijem sportu, o tome kako da podrže svoje dete i kako da se ponašaju na takmičenjima.

Trener ima ključnu ulogu u razvoju sportskih sposobnosti deteta. On mora biti karakterna osoba visokih kvaliteta, stručna i sposobna da obavlja složen i specifičan vaspitno-obrazovni višegodišnji pedagoški rad, koji će formirati psihofizičke sposobnosti i karakter sportiste. Treneri su ''specijalna'' vrsta nepokolebljivi i samouverenih ljudi, sa ogromnom željom da uspeju u onome što rade.

Oni moraju poznavati karakteristike razvojnog perioda dece sa kojom rade: fizičke, motoričke i funkcionalne sposobnosti, kao i psihosocijalne karakteristike: razvoj crta ličnosti, kognitivnih (saznajnih) sposobnosti, odlike mišljenja, pažnje i pamćenja. Tome treba dodati i poznavanje senzibilnih (osetljivih) faza ili perioda povoljnih za razvoj motoričkih sposobnosti deteta, kao i odnos biološke i hronološke starosti (da li je on normalan-prirodan, akcelerantan-ubrzan ili retardantan-usporen). Trener se u svom radu treba pridržavati osnovnog zahteva (postulata), koji podrazumeva višestrani trening koji istovremeno pospešuje razvoj većeg broja psihofizičkih svojstava. Trening ne sme biti jednostran, usmeren na razvoj samo jedne fizičke ili motoričke sposobnosti.

Trenerov pristup treniranju može biti pozitivan ili negativan.

Pozitivan pristup podrazumeva korišćenje pohvala, nagrada, ohrabrenja i održavanja poželjnih ponašanja. To dalje znači: zadovoljenje osnovnih motiva za bavljenjem sportom, pravilno definisanje uspeha, pravilan odnos prema takmičenju, razvijanje i održavanje unutrašnje motivacije, pravilno korišćenje nagrada i kazni, konstruktivan odnos prema greškama, korišćenje trostepene ''sendvič procedure'' i poštovanje deteta.

Negativan pristup pretpostavlja korišćenje različitih oblika kažnjavanja u cilju smanjenja ili eliminisanja nepoželjnih oblika ponašanja.

Neophodno je postojanje motiva (razlog, podstrek) da bi se mladi bavili sportom. Motivi mogu biti različiti i zavisni od njihovog uzrasta, pola, vrste sporta i sportskog iskustva. Najvažniji motivi su: usavršavanje sportskog iskustva i sticanje novih veština, provod i zabava, druženje i stvaranje novih prijateljstava, uzbuđenje i izazov, sticanje fizičke kondicije, postizanje uspeha ili pobede, takmičenje, nastavak treninga ka višem nivou.

Ali isto tako se mogu javiti i motivi za napuštanje sporta, a koji se mogu uočiti kroz pojavu drugih interesovanja ili negativnih sportskih iskustava. Najčešći razlozi su: pojava drugih interesovanja, nedostatak provoda i zabave, neuspešnost na takmičenju i nenapredovanje, takmičarski stres usled prenaglašene važnosti takmičenja, teški, dosadni i jednolični treninzi, loša organizacija i komunikacija, nesimpatičan ili nepravedan trener, povrede, nedostatak osećanja pripadnosti i nedostatak podrške roditelja.

Da bi smo sprečili negativne uticaje na dečije bavljenje sportom i povećali motivaciju trebamo obezbediti uslove za napredak u razvoju veštine kroz dobro planiran i svrsishodan trening. Zatim, zadovoljiti motiv za druženjem, kroz mesto i vreme vezano za slobodno vreme, žurke, rođendane, jubileje itd. Učiniti treninge i takmičenja uzbudljivijim, manje dosadnim i monotonim. Razvijati kod dece realne poglede na uspeh, a uspeh definisati kao maksimalan trud i pobedu nad samim sobom, a ne samo kao pobedu nad protivnika ili postavljanje rekorda. Sportiste treba naučiti da prate i ocenjuju sopstveni napredak u sticanju fizičke kondicije.

Pri svemu ovome treba izbeći nepoželjne motive, kao što su dominacija nad drugima, agresivnost, pobeda po svaku cenu itd., što se može postići, ali ne tako brzo, kroz individualne razgovore sa trenerom, grupne razgovore i edukacijom (vaspitanjem)roditelja, dosledno definišući (odredivši) poželjno i nepoželjno ponašanje.

Definisanje uspeha treba da bude kroz prihvaćen stav da uspeh ne mora uvek značiti pobedu, kao što ni izgubljena trka ne predstavlja poraz. Uspeh treba predstaviti kao borbu za pobedu uz ulaganje maksimalnog napora. Deca nisu nikada gubitnici, ako ulažu maksimalan napor!

Trener treba da nauči decu da daju pravilno značenje pobedi ili porazu. Uspeh ili poraz zavise od sposobnosti, uloženog napora, težine zadatka(takmičenja) itd. Mladim sportistima treba sugerisati da uspeh tumače kao rezultat svojih sposobnosti i težinom zadatka, a neuspeh kao rezultat (ne)dovoljno uloženog napora i nedostatkom sreće, jer samo tada će deca imati mogućnost da se nadaju povećanju svoje uspešnosti.

Atribucija uspeha (značaj koji mladi sportista pridaje uspehu) umnogome zavisi od usklađenosti takmičarske situacije i nivoa njegovih sposobnosti, sve do momenta kada on preuzme kontrolu nad izvođenjem sportske veštine i odgovornosti za rezultat, što pospešuje motivisanost za dalje učešće u sportskom takmičenju.

Nema saglasnih stavova kada je u pitanju uzrast dece i nastup na organizovanim sportskim takmičenjima. Takmičenje može dovesti do stresa i drugih neželjenih reakcija (razočarenje, napuštanje sporta, gubitak spontanosti, zadovoljstava i kreativnosti) jer sama priroda takmičenja je takva da stvara više poraženih nego pobednika, a neminovni ishod je pobeda ili poraz. Samim tim na takmičenjima većina doživljava iskustvo neuspeha, kao glavno iskustvo, što u slučaju ponavljanja ili trenerovog izjednačavanja uspeha i pobede, može dovesti sportistu u situaciju da posumnja u svoju ličnu i sportsku kompetentnost-sposobnost, što rezultira napuštanjem sporta. Zato dečija takmičenja ne smeju biti organizovana po standardu odraslih, gde je cilj samo pobeda, već kao učenje o sebi i drugima, uživanje u sportu, druženje i usavršavanje. Mladim sportistima treba omogućiti pozitivno iskustvo u takmičenju kroz usklađenost sa njihovim nivoom sposobnost, primereno uzrastu, a rezultate takmičenja vrednovati kroz lično napredovanje i nagraditi ga za učešće i zalaganje. Takmičarsko okruženje pri tom treba biti na nivou zabave i prijateljstva.

Nagrađivanje i kažnjavanje sportista se javlja kao posledica poželjnog ili nepoželjnog ponašanja. Polovinu vremena deca provode manifestujući željeno ponašanje, a u drugoj polovini vremena manifestuju neželjeno ponašanje.

Distribucija (raspodela) nagrada i kazni preporučna za uspešno treniranje je data Kaussovim dijagramom, 1980. U 50% vremena se deca poželjno ponašaju i to treba nagraditi, u 45% vremena iskazuju nepoželjno ponašanje, ali ga treba ignorisati, a samo u 5% slučajeva takvo ponašanje treba sankcionisati (kazniti) samo zato što su opasna, netolerantna ili su remeteća za ostale sportiste.

Nagrade mogu biti socijalne (simbolične), kao što su: pohvala, osmeh, tapšanje po leđima, zagrljaj, odobravanje, publicitet., materijalne: trofeji, medalje, majice, trake., specifične aktivnosti: odlazak na izuzetna takmičenja, na zabave u klubu, proslave rođendana, gostovanje popularne ličnosti., psihološke (unutrašnje): osećanje uspešne realizacije trke, zadovoljstvo sopstvenim napredovanjem (lični rekord), uživanje u sportu.

Kada nekog nagrađujemo, nagradimo ga odmah, jer je uticaj snažniji, naročito tokom početnih faza treninga, ali i kad uznapreduje kvalitet vežbanja, obavezno s vremena na vreme (parcijalno), jer time ujedno potvrđujemo sportisti da je nešto dobro i pravilno uradio.Takođe, treba odabrati najadekvatnija ponašanja koja će se nagrađivati. Isto tako treba nagraditi svaki trud ili približavanje željenom cilju. Deci treba pokloniti podjednaku pažnju, bez obzira da li sva vežbaju pravilno ili ne.Da bi potkrepili one sportiste koji pravilno vežbaju i ponašaju se, treba ih s vremena na vreme nagraditi, kako ne bi narušili kvalitet ili stil vežbanja.

Treba shvatiti da učenje ima svoje uspone i svoje padove i ne treba paničiti zbog toga. Pored osnovnog zadatka, vežbanja i takmičenja, treba nagraditi i ponašanje koje pokazuje samokon- trolu, odgovornost, kooperativnost, fer plej, kreiranje dobre atmosfere...

Potkrepljenjem se obezbeđuje povratna informacija, ''feedback'', koga čine sve vrste pohvala i odobravanja, kao i sve kritike i ispravljanja neodgovarajućeg ponašanja i vežbanja.

Korigovanje (ispravljanje) grešaka treba vršiti na pozitivan, konstruktivan način, svesni da nijedan sportista nije sretan kada pogreši, a nikako na sarkastičan ili omalovažavajući način, sa ljutnjom i kritikom, kako ga ne bi uznemirili i zaplašili. Greške se ispravljaju uz pomoć ''trostepene sendvič procedure'' što će reći: pozitivnu instrukciju upakovati između dva ohrabrenja, najpre pohvaliti nešto što je sportista dobro uradio, zatim se daje pozitivna instrukcija-korekcija, a potom naglasiti njene pozitivne efekte, ako ih se sportista pridržava.

Kažnjavanje sportista treba izbegavati, osim u slučaju kada smo na to prisiljeni. Sama po sebi kazna predstavlja prisustvo nečeg negativnog ili odsustvo nečeg pozitivnog. Ako kažnjavamo, kažnjavajmo ponašanje, a ne osobu. Obavestimo sportistu o tome kakva ponašanja podležu kaznama i kakve su kazne predviđene za kršenje pravila. Kazna se nikad neće toliko opaziti, koliko će biti zapažena nagrada! Pri kažnjavanju treba ponuditi i pozitivna alternativna ponašanja (izbor).

Sportistima treba davati pozitivna i jasna uputstva šta treba tačno da rade i kako da se ponašaju.Treba koristiti ''tajm-aut proceduru'', tj.ukloniti sportistu bez negativnih komentara iz neprijatne situacije.Kažnjeni sportista ne treba da bude u blizini ostalih. Kazna može biti trenerska kritika, jasno i glasno izraženo nezadovoljstvo trenera ili kažnjavanje na takmičenju (na primer, od strane sudija).

U svakom slučaju trener ne treba da potcenjuje trud svojih sportista ili da ih kažnjava dok učestvuju na takmičenju. Trener ne treba stalno zakerati, plašiti i izazivati osećaj krivice kod dece, niti koristiti fizičke kazne (kao kazneni krug oko sale itd.). Ne treba decu izlagati neprijatnosti pred drugom decom. Ne treba kritikovati decu sa sarkazmom (imaš li ti uopšte mozga, ne mogu da verujem da si toliko trapav itd.)