Ljubiteljima dobre knjige
preporučujemo ...

 

Ako ste ljubitelj humorističkog žanra i dobrog raspoloženja, spremni da se uvek dobro nasmejete,obavezno pročitajte knjigu britanskog pisca Džeroma K. Džeroma (1859-1927),  koja kroz tipični britanski humor govori o njihovom načinu života i pogledima na svet. Knjigu je izdala naša izdavačka kuća BOOK&MARSO, 2004 godine, a čita se u jednom dahu.

''TRI ČOVEKA U ČAMCU, PSA DA I NE SPOMINJEMO''

...Treba reći da i devojke u čamcu izgledaju mnogo lepše kad su lepo odevene. Po mom mišljenju nema ničeg privlačnijeg od ukusne haljine za čamac. Međutim, sve dame bi trebale da znaju da ''haljina'' za čamac'' mora da bude takva da se u njemu može i nositi, a ne da se čuva pod staklenim zvonom. Ništa od izleta ako u čamcu imate žensko društvo koje sve vreme više misli na svoju garderobu nego na izlet. Jednom mi se desilo da pođem na izlet sa dve dame od te sorte. Koji je to provod bio.

Obe su se izuzetno doterale-sve sama čipka i svila, cvetići, trake, lagane cipelice i meke rukavice. Tako odevene pre su bile za neki fotografski studio nego za vožnju čamcem. To su bile ''haljine za veslanje''po poslednjoj francuskoj modi. Bila je prava ludost pojaviti se u takvim haljinama na kopnu, vodi ili vazduhu.

Prvo su rekle da je čamac prljav. Dobro smo obrisali sva sedišta uveravajući ih kako su čista, ali nam one nisu verovale. Jedna od njih pređe kažiprstom u beloj rukavici preko sedišta i pokaza rezultat drugoj, pa obe uzdhnuvši sedoše dok im je na licu bio izraz pravih hrišćanskih mučenica, koje nastoje da se što udobnije smeste na lomači. Tokom veslanja desi se da čovek malo jače zahvati vodu. Izgleda da jedna kap vode može da upropasti takve haljine. Mrlja ostaje zauvek na haljini jer ne može da se očisti. Ja sam veslao spreda. Svojski sam se trudio da ih ne uprskam. Podizao sam vesla pola metra iznad vode, čekao da se posle svakog zaveslaja voda ocedi, a zatim bih zahvatao što manje vode kako bi se ona što pre ocedila sa vesala. (Posle izvesnog vremena, tip koji je veslao sedeći iza mene reče kako nije dovoljno iskusan da održi moj tempo. Ako nemam ništa protiv, sedeće mirno, nastoječi da prouči moj stil veslanja. napomenuo je kako ga to veoma interesuje.) Uprkos mom trudu i zalaganju, poneka kap vode je ipak pala na njihove haljine.

Devojke se nisu žalile, ali su se šćućurile jedna uz drugu, stegnutih usana, i kad god bi na njih pala neka kapljica vodesamo bi se zgrčile i zadrhtale. Bila je to uzvišena scena tihe patnje, mada je mene sve to nerviralo. Isuviše sam osetljiv. Počeo sam da veslam sve bezobzirnije i grčevitije, zalivajući ih sve obilnije vodom ma koliko se trudio da to ne činim.

Konačno digoh ruke od svega; rekao sam da je najbolje da veslam pozadi. Tip koji je bio pozadi smatrao je da bi to bilo mnogo bolje, pa smo promenili mesta. Dame su nesvesno odahnule kada su videle da se ja premeštam. Čak su se za trenutak i razvedrile. Sirote devojke! Bolje bi im bilo da su se držale mene. Čovek koji je seo na moje mesto bio je veseljak, prostosrdačan i pomalo tup; imao je obzira koliko i štene nekog njufaundlendskog psa. Mogli ste da mu čitav sat dajete znake očima, a da on to ne primeti; kad bi ih konačno primetio nije na njih obraćao pažnju. On zavesla snažno, oštro i bezobzirno tako da se na čamac sruči pravi vodoskok. Začas nastade čitav haos...