MEDICINA FIZIČKE KULTURE

Dr Gordana Kostić
spec. medicine sporta
ordinacija ,,SPORT MEDICA”

Fizička kultura svakako nije samo vrhunski sport, mada bi se prema pažnji koju sport dobija u svakodnevnom životu reklo da je upravo tako.

U osnovi, ona je predstavljena sa još dva, zdravstveno daleko važnija dela, fizičkim vaspitanjem i rekreacijom.

I kao što je vrhunski sport najpopularniji deo fizičke kulture, tako se i medicina sporta vezuje isključivo za vrhunske sportiste. Ona je međutim podjednako važna i vezana za decu koja su obuhvaćena fizičkim vaspitanjem (ali i sportom) i za rekreativce, tj. za populaciju koja se fizičkim aktivnostima bavi iz zabave i zdravstvenih razloga.

Veoma je važno da svako dete obavi pregled kod lekara za medicinu sporta neposredno pre početka organizovanog bavljenja sportskim aktivnostima.

Ovakav pregled ima značaja zbog toga što pored vidljivih, postoje i prikriveni, takozvani latentni poremećaji zdravstvenog stanja, koji pod uticajem intenzivnih fizičkih aktivnosti (treninzi i takmičenja) mogu da dovedu do težih, pa i katastrofalnih poremećaja zdravlja. Sportska medicina pronalazi i prati takve poremećaje, vrši prevenciju, sprečavajući na taj način da dođe do većih poremećaja zdravstvenog stanja.

Kod dece koja intenzivno treniraju, naročito u periodu ubrzanog rasta i razvoja, često srećemo deformitete koštano-mišićnog sistema i nepravilnosti u razvoju. Uzrok tome je što kosti i mišići brže rastu nego što ojačaju, odnosno funkcija kostiju i mišića kasni za rastom istih.

Ako je uz to i ishrana nepravilna (što je sve prisutnija pojava), eto dobre podloge za pojavu deformiteta i povreda.

Zato su neophodni lekarski pregledi najmanje jedan do dva puta godišnje, kako bi se korektibilne nepravilnosti i deformiteti na vreme uočili i odgovarajuće ispravili, a mogućnost za povrede smanjila na minimum.

Deca danas počinju već sa 5-6 godina da se bave sportom, a neka sa 13 godina postižu svetske rekorde. Ova deca praktično odrastaju na sportskim terenima. Svakako je veoma važno da njihov rast i razvoj prati sportski lekar.

Pregledima na sportskoj medicini osim zdravstvenog stanja prate se i morfološki status, kao i funkcionalne sposobnosti organizma.

Morfološki status podrazumeva: telesnu visinu, telesnu masu, izbalansiranost telesnog sastava – procenat mišićnog, masnog i koštanog tkiva u telesnom sastavu.

Funkcionalne sposobnosti kardio-respiratornog sistema organizma direktan su pokazatelj kondicione spremnosti. Na osnovu svih ovih podataka određuje se predispozicija za određene vrste sporta i dete usmerava ka odgovarajućim sportskim aktivnostima, a veliku pomoć u svemu ovome pruža svojim radom i sportski psiholog.

Vrhunske sportiste bi trebalo neprestano da prate timovi lekara različitih specijalnosti, obzirom na to da su oni na treninzima i takmičenjima izloženi fizičkim opterećenjima veoma visokih intenziteta.

Rekreativci su jedna jako šarolika grupa ljudi koja se fizičkim aktivnostima bavi samoorganizovano isto toliko koliko i u okviru raznih rekreativnih programa..

U oba slučaja naši rekreativci su jako malo pokriveni sportskom medicinom, za razliku od drugih zemalja u svetu gde su fizička i zdravstvena kultura bolje razvijene.

Važno je da se pre početka bilo kakvog rekreativnog vežbanja uradi preventivni medicinski pregled, gde praćenje rada srca pri opterećenju zauzima najvažnije mesto.

Ovo naročito važi za osobe starije od 35 godina, kao i za sve one koji su fizički neaktivni ili gojazni, za one koji imaju visok krvni pritisak i povišen šećer ili masnoće u krvi, nepravilan rad srca u miru, za pušače i one sa nasleđem, kao i za sve ljude koji žive i rade pod uticajem stresa, a takvih je danas sve više.

Na osnovu rezultata dobijenih pregledom sportski lekar će napraviti odgovarajući program rekreativnih aktivnosti. Preporučiće vrstu rekreativnih aktivnosti, učetalost vežbanja tokom nedelje, kao i intenzitet vežbi određen maksimalnim pulsom. Lekarske preglede treba ponavljati nakon određenog vremenskog perioda, a njihova učestalost zavisiće od godina i zdravstvenog stanja rekreativca.
  

ANTROPOMETRIJSKA MERENJA

Antropometrija, kao deo antropologije (nauka o čoveku), bavi se merenjem ljudskog tela, odnosno proučavanjem osobina ljudskog tela merenjem tela u celini ili pojedinih njegovih delova. Mere se: telesna visina, telesna masa, obimi i dužine pojedinih delova tela, dijametri zglobova, debljine kožnih nabora ... Bilo da su u pitanju naučna istraživanja ili praktične svrhe, antropometrija ima za zadatak da što tačnijim merenjem kvantitativno okarakteriše morfološke osobine tela čoveka.

U sportskoj medicini se antropometrijskim merenjima objektivno prati opšti razvoj tela, tj. uočava se napredak ili stagnacija razvoja, što je naročito važno za decu koja rastu.Na osnovu pojedinih antropometrijskih varijabli i njihovih međusobnih odnosa vrši se usmeravanje sportista prema onim sportskim disciplinama u kojima se očekuje da će imati najveći uspeh.

Prilikom uzimanja antropometrijskih podataka pridržavamo se nekih osnovnih pravila.Recimo, merenje se obavlja uvek u prepodnevnim satima sa instrumentima proverene tačnosti i u prostorijama sa optimalnim mikroklimatskim uslovima, a ispitanik pre merenja ne sme da trenira niti da obilno jede.

Veoma je važno da se uzete antropometrijske mere pravilno obrade, procene, uporede i primene. Za to su najčešće korišćene metode indeksa i standarda.

Indeksi su se upotrebljavali najviše kod odraslih osoba, i mada se metoda indeksa danas retko koristi, neki od njih su zadržali određenu vrednost:

1. Lorencov indeks idealne telesne mase:
visina tela (cm) – 100 – [(visina tela (cm) – 150) x 0,25 ] = 
idealna telesna masa
 
Metoda standarda sastoji se u tome da se dobijene antropometrijske veličine upoređuju sa normativima, odnosno standardima koji su već utvrđeni za uzrast i pol. 

Metoda standarda i danas je metoda izbora pri procenjivanju antropometrijskih varijabli kod dece i omladine. 

Interesantno je napomenuti da našoj populaciji praktično potpuno odgovaraju standardi dece iz Velike Britanije, koje i koristimo. 

Naši su standardi, na žalost, toliko zastareli da se ne mogu više primenjivati. Poslednja velika ispitivanja iz oblasti antropometrije rađena su početkom sedamdesetih godina, a znamo da normativi ne smeju da budu stariji od pet godina.

U sklopu antropološke nauke poslednjih je godina znatno napredovala analiza sastava tela.

Telesna masa se sastoji od bezmasne (LBM –lean body mas) i masne komponente.
 
Masna komponenta u hemijskom pogledu sadrži  ,,bitnu” i ,,nebitnu” mast. 

"Bitna mast" (2 –5 %) ostaje u telu i tokom gladovanja, a "nebitna" ili rezervna mast iz podkožnog tkiva , trbušne duplje i žute koštane srži se troši, tj. taloži tokom gladovanja, odnosno debljanja. 

Bezmasnu komponentu u telesnom sastavu sačinjavaju:mišići, kosti, unutrašnji organi i "bitna" komponenta masnog tkiva.

Izvedeno je mnogo jednačina koje na osnovu različitih antropometrijskih veličina određuju telesni sastav čoveka. Danas su najprihvatljivije jednačine programa po Mateighi, koji obuhvata merenje šesnaest antropometrijskih varijabli na osnovu kojih se određuje kompozicija telesnog sastava, što je deo svakog ozbiljnijeg sportsko-medicinskog pregleda.

Za svaki sport, u okviru morfoloških karakteristika (telesne konstitucije) sportista, postoji tačno određeni procenti mišićnog, masnog i koštanog tkiva koji su osnova za dobar funkcionalni status organizma, odnosno za vrhunsku sportsku kondiciju.

 Tako na primer fudbaleri treba da imaju:

- mišićno tkivo....... 50 – 53 %
- masno tkivo......... 8 – 10 %
- koštano tkivo ...... 18 – 20 %

Za decu koja počinju da treniraju, analiza telesnog sastava deo je selekcije za usmeravanje prema onim sportovima za koje imaju dobre predispozicije. Veoma je važno da u tom razvojnom morfotipu procentualni odnos mišićne i masne komponente bude veći od tri (kod dečaka), odnosno dva (kod devojčica), što predstavlja dobar put za razvoj u konačni mišićno-sportski morfotip.